Žanr: Krimi | Drama
Režija: François Truffaut
Glumci: Jean-Pierre Léaud, Albert Rémy, Claire Maurier...
Priča:
Dečak ostavljen bez pažnje počinje da beži iz škole i od kuće.
Moj osvrt:
400 blows je film od kog sam čini mi se očekivao nešto sasvim drugačije. Nekako sam imao utisak da ću gledati strašnu melodramu sa nizom srcedrapateljskih scena. Ne kažem da je nemamo ovde ali film me je kupio na sasvim drugi način. Ako čitate kritike, videćete da oni koji nisu zadovoljni filmom ne vide ništa posebno u njemu. Kažu da je tu klinac koji malo pobegne od kuće, pravi gluposti, bude kažnjen i to je to. Naravno ne kažem da je to pogrešno viđenje ali kažem da je potpuno pogrešno ono što gledaju. Nije toliko stvar u tome šta ovaj dečak radi (mada ima i tu brilijantnih stvari) već kakav je ovo dečak.
Gledali ste Skorsezeovog Taksistu sa De Nirom. Ako niste ne znam šta čekate. Videli ste čoveka koji se ponaša van svakih normi. Razlog za to - odsustvo socijalizacije pre svega. Ovde imamo još goru situaciju, imamo dete koje ne oseća pažnju niti ljubav. Kako to dete može da odrasta? Videli ste bezbroj puta kod nas na ulicama decu koja prose. Tragedija je što nemaju, to je sigurno. No sa stanovišta jednog deteta, najveća tragedija je što se ta deca ne igraju, što nemaju maštu. Samim tim oduzeto im je pravo da budu deca u pravom smislu te reči. Tako da mi u filmu gledamo dete a zapravo tražimo dete u njemu, žalimo za detetom koje je mogao biti.
Samim tim što mu nije posvećena pažnja on u glavi nema moralna načela i norme. On ne zna šta su validni postupci za dolazak do cilja ali ni ciljevi koje ima nisu definisani već su izgubljeni u apstrakciji. Da, on zna da treba da pokaže da je odrastao ali ne razume pravi način kako to da pokaže i ne razume šta znači "biti odrastao". Najgore od svega što društvo na to gleda kao na njegovu krivicu a zapravo krivci su roditelji. Oni su ti koji treba da ga vode kroz odrastanje koji treba da formiraju zdravo dete. Ovako, dete je bačeno u borbu samo. Ono je žrtva. Roditelj je zločinac.
Ova priča dosta govori i o društvu posleratne Francuske (ali ne samo tom). Forsiranje autoriteta i strogosti jasno vodi do uništavanja individualizma i deca nemaju šanse za svoje ja već su "savijana" po željama autoriteta. Setimo se veličanstvenog "If..." koji nam govori kako decu formiramo po tome da budu potčinjeni, da treba da trpe pa ako dođu na to više mesto, onda ona treba da se odnose prema onim dole kao prema ološu. If... to radi sa dosta simbolike, 400 Blows teži realizmu. I realizam je nešto na čemu film jako potencira. Pogledajte kada ovaj momak pronalazi nešto što ga ispunjava, kada dolazi do nečeg u čemu može biti dobar - kada otkrije Balzaka. Zašto baš Balzaka? Zato što je Balzak jedan od najvećih predstavnika realizma u franucskoj književnosti. Tako da taj izbor nije slučajan.
Jedna od nekoliko stvari koje vidimo a koje moraju da se pomenu je vožnja u zabavnom parku. Ona na najbolji način opisuje situaciju u kojoj se nalazi junak ove priče. Zarobljen je, vrti se u krug sve brže i brže i polako gubi orijentaciju u svemu tome. To bi trebalo biti zabavno za jedno dete a zapravo je na neki način mučenje jer se dečak nalazi u svetu u kom je gurnut bez pažnje i ljubavi pre svega od strane roditelja a potom i društva. Kao što je prepušten toj vožnji prepušten je i društvu i od njega tu ne zavisi ništa. Njemu je na neki način već presuđeno. Da sve bude još bolnije, film pršti od sitnih simbola slobode, pre svega je tu galeb kao jedan od njih.
Jasno je da nema mesta u ovakvom svetu za dete ali nema ni bekstva. Toliko scena imamo gde je mali Antoan na lošim mestima. Skriva se, spava na skučenim, neudobnim i hladnim mestima, završi iza rešetaka, završi u popravnom domu. Konstantno je u situacijama gde je teško biti komforan a kamo li srećan, konstantno je u pozicijama iz kojih svako normalan želi bežati. Ovde bih vas vratio na veličanstveni Cube kada zarobljenici diskutuju šta je van "kocke", čemu mi to bežimo. Antoan konstantno želi pobeći ali postoji li to mesto gde bi on bio srećan, neko mesto koje bi taj beg učinilo logičnim? Poslednja scena u filmu perfektno daje odgovor na ova pitanja.
U jednoj sceni Antoan krade pisaću mašinu. To nije slučajnost. Realno može da ukrade nešto što je dosta lakše i manje. Pisaća mašina na neki način aludira na kreativnost. Pokušaj da dođe u njen posed i iskoristi je za benefit propada i on mora da je vrati nazad. Ima li lepšeg opisa za društvo koje u detetu ubija kreativnost i formira ga po svojim normama. Sada bih se vratio na onu kritiku koja kaže da se u filmu ne dešava ništa spektakularno i da on nije tako suptilan, da ne možete osetiti empatiju prema ovom detetu niti sve užase koje mora da trpi zbog društva koje je pogrešno ukrojeno.
Ovaj film je jako bitan za kinematografiju i sa istorijskog aspekta. Fransao Trufo je uz Žan Luk Godara, Agnes Vardu, Erika Romera jedan od najbitnijih predstavnika nečeg što se zove Novi Talas ("La Nouvelle Vague") u Francuskoj kinematografiji. Novi talas je doneo potpuno drugačije tehnike pravljenja filmova, produkcije su bile niskobudžetne, vidan je bio uticaj literature i umetnosti uopšte, potenciralo se dosta na realizmu... To su samo neke karakteristike ovog pravca i sve njih možete videti u filmu.
400 Blows je na neki način sirov i nadasve iskren prikaz puta jednog deteta; puta u nepoznato koje se pretvara u neprijateljsko, puta u opresiju, u društvo koje želi da pogneš glavu i budeš poslušan, u sivilo svakodnevice i to sve bez ruke roditelja, staratelja ili pedagoga koja bi ga vodila. Njegova borba za nešto drugačije je uzaludna. Njegovo sutra neizvesno. 400 Blows je daleko od jednostavnog filma kojeg lako sažvaćeš i zaključiš da ti ništa nije rekao. On je svedočanstvo jednog odvratnog društva i realan prikaz naše budućnosti u njemu.
Zanimljivosti:
Svi glumci koji su bili na audiciji za ulogu Antoana su izabrani za uloge njegovih školskih drugova. Engelski prevod naslova filma (400 Blows) je potpuno promenio značenje originalnog naslova. Originalni naslov bi mogao da se prevede kao "Živeti divlje" a bukvalni prevod bi bio "izvesti 400 prljavih trikova". Kada Antoan odgovara na pitanja psihologa, on je imao savete kako da odgovara ali nije zaista znao pitanja.
Naj scena:
Gde/Šta sada...
Moja ocena: 8/10
Нема коментара:
Постави коментар